Стефан Ранковић један је од најбољих ученика приватне спортске гимназије СПОРТИУМ. Од почетка свог школовања, кроз целу основну школу, а и сада у Спортској гимназији СПОРТИУМ Стефан зна само за петице.

Поред тога он је и изузетно перспективан одбојкаш, али заљубљеник у многе спортове, свестран и талентован 15-годинишњи дечак који плени позитивном енергијом. Зато можда и не чуди податак што се од малих ногу опробао у великом броју спортских дисциплина.

– Са три или четири године сам већ пошао у школицу спорта. Онда су се ређали разни спортови за које сам показивао интерерсовање. Најпре је то било пливање, па кошарка, теквондо… Имао сам поново излете у кошарку, али и пливање, које могло да буде на прилично озбиљном нивоу, али… У неком тренутку појавило се интересовање за одбојку, коју сам почео паралелно да тренирам са пливањем. И, након два месеца великих напора, јер сам сваки дан имао тренинге, избор је коначно пао на одбојку – почео је причу Стефан Ранковић.

По својој прилици Стефан није погрешио, направио је прави избор јер је од старта показао несвакидашњи дар за овај спорт:
– Љубав према одбојци десила се потпуно спонтано. Са родитељима сам често боравио на Ташмајдану, а мој отац је стално са собом носио лопту. Он је у младости играо одбојку на песку и у жељи да ми покаже њему омиљени спорт увидео је да прилично добро и брзо усвајам неке основне елементе технике. Такође, имао сам другара, који је додуше био старији пар година, који је тренирао одбојку и који је са мном у дворишту испред зграде стално играо одбојку са неком старом фудбалском лоптом. Посаветовао је моје родитеље да би било добро да почнем да тренерима, и тако је све почело.

Стефан је почео да тренира са само осам година, а његовим првим тренерима у школи одбојко Ас Београд није промакао његов велики таленат.
– Иако је обичај да деца која тек почну да тренирају проведу по годину дана у школи одбојке, ја сам после само месец дана прекомандован у такмичарску екипу пионирске селекције, где сам играо са дечацима који су четири године били старији од мене. Ту сам провео три године, потом сам прешао у Звезду, где сам након годину дана постао и капитен екипе, а сада сам у екипи Старса.

Стефан покрива позиције примача и коректора:
– Kада сам тек почињао, играо сам позицији либера, али само искључиво због чињенице јер сам као убедљиво најмлађи, био и најситнији растом. Једно време сам играо и техничара, али себе сам у међувремену профилисао као примиача и коректора и то су позиције на којима се најбоље сналазим и које ми највише одговарају.

Ранковић је на незваничном клупском првенству света за играче до 15 година које се одржавало у Бечу освојио сребрну медаљу са екипом Ас Београд, окито се бронзом на првенству Србије, а са првенства Београда има спо једно сребрно и бронзано одличје. Kолико је посвећен одбојци говори и чињенице да током летње паузе похађа одбојкашки камп – Плеј волеј:

– То је камп наших прослављених репрезентативаца Александра Атанасијевића и Николе Росића. Пет година узастопно сам учесник тог кампа који ми је у великој мери помогао да унапредим своју игру. Била ми је част али и задовољство да упознам наше познате и успешне одбојкаше, а тај камп је нешто најлепше што сам доживео. Сваки пут то је за мене најлепших седам дана током године.

Иако је велики заљубљеник у спорт Стефан Ранковић се пођеднако посветио и свом образовању. Сходно томе, резултати нису изостали па је Стефан носилац Вукове дипломе. За спортску гимназију Спортиум је чуо преко другарице:
– Школа, и цео њен концепт ми се много сбиђа. Пре свега што настава почиње од 11 сати, али не због дужег спавања већ због тога што сам у могућности да одрадим јутарњи индивидуални тренинг или тренинг у теретани. Циљано имамо мање ученика у разреду, што у великој мери побољшава и олакшава рад на часовима – каже Стефан и признаје да је до сада најтеже петицу заслужио из историје иако је заљубљеник у друштевене науке.

Kада су амбиције у питању Стефан има јасну визију:
– Жеља ми је да школовање али и одбојкашку каријеру наставим у иностранству. Италија, Француска или Америка су опције. У сваком случају образовање и спорт у мом случају ће морари да иду руку под руку без обзира на то колико одрицања буде било неопходно да бих то остварио.

Ранковић гледа и даље у будћност:
– Жеља ми је да будем тренер, не нужно тренер у одбојци, али да као тренер останем у спорту. Друга жеља ми је да постанем спортски водитељ или коментатор, доста добро познајем неколико спортова па мислим да бих се у томе веома добро снашао.

На крају, Стефан нас је помало изненадио причом о свом идолу и спортском узору који нема везе ни са једним ос бројних спортова са којима је Стефан долазио у контакт:
– То је чувени мотоциклиста Валентино Роси. Још нисам имао прилике да га упозна, али надам се да ће ми се тај сан испунити. Тата ће ме водити на на трке у Сан Мaрино ове године и мораћу да смислим начин како да му приђем и упознам га. Мислим да сам по караткеру сличан Росију. Он је „луд“, али познаје границе. Ако га неко токо трке напада, реаговаће као да вози свој последњи круг на мотору, неће дозволити да га било ко победи. Зато ми је омиљен. Последње четири године нисам пропустио ниједну његову трку. Више није на врхунцу, што је и логичмо јер има 41 годину, али он је истинска легенда спорта коју много волим поштујем – закључио је Стефан Ранковић.