Пигмалион ефекат

Године 1968. Розентал и Џонсон осмслили су истраживање којим су желели да исптају како слика коју наставници имају о ученицима утиче на ученике и њихово постигнуће у школи. Психолози су ученицима једне основне школе задали тест интелигенције, а наставницма су саопштили да тест може да открије ученике чије се способности брзо развијају и који ће брже и више напредовати од осталих. Наставници су затим од истраживача добили имена ових најталентованијих ученика.

„Цака“ је била у следећем – Розентал и Џонсон су само насумично изабрали ученике које су наставницима представили као најспособније. Између ових „специјалних“ ученика и осталих ученика заправо није постојала никаква стварна разлика у интелигенцији. Ипак, због истраживачке манупулације коју су психолози спровели, разлика је сада постојала „у главама“ наставника.

Након годину дана, истраживање је показало да су „специјални“ ученици заиста напредовали више од осталих, иако на почетку између њих није било разлике. Овај феномен психолози називају ефекат Пигмалиона – појаву да особа остварује висока постигнућа зато што неко од ње очекује висока постгнућа. Наставници су од ученика за које су веровали да су способнији очекивали и боље резултате. У складу са споственим очекивањима наставници су подешавали своје понашање на часу – више времена у току наставе посвећивали су овој деци и са више ентузијазма радили са њима. Посебан третман је утицао да ови ученици развију осећање самопоуздања и компетентности, услед чега су се више и ефикасније ангажовали у школским активностима. Тако је поверење наставника у високе могућности својих ученика заиста подстакао њихов развој.

Пример који је доказ како подстицај и вера у некога и његове способности може преокренути нечији живот и учинити га супротним од онога што други очекују, може се видети у следећем видеу: