Иако је син једне од наших најуспшенијих и најбољих каратискиња свих времена, Тање Петровић, Матеј Рoпрeт заљубљеник је у један сасвим другачији спорт, не баш тако популаран на нашим просторима. Ученик другог разреда Спортске гимназије СПОРТИУМ тренира лакрос, спорт који своју највећу популарност има на северноамеричком континенту. То и не чуди, ако се у обзир узме чињеница да су ову игру измислили северно-амерички индијанци за коју су говорили да је „на задовољство Створитеља“ јер су играјући је племена међусобно решавала конфликте, а успут су обучавали младе ратнике и на крају саму игру доживљавали као религиозни ритуал.

– Док сам путовао по Kанади имао сам прилику да се сусретнем са лакросом и тај спорт ми се одмах допао. Лакрос је уз хокеј национални спорт Kанаде. Желео сам све то да пробам, прилично сам се заинтересовао и истражујући на интернету сазнао сам да и у Београду постоји лакрос клуб. Одмах сам се пријавио да почнем да тренирам – каже Матеј и додаје:

– Овај спорт је изузетно динамичан, тренирам већ шест месеци и могу слободно да кажем да из дана у дан све више напредујем. Тренирамо четири пута недељно, саиграчи у екипи су ме сјајно прихватили и заиста уживам у свему томе. Оно што је најлепше од свега, у прилици смо да путујемо и играмо утакмице са екипама из разних земаља. Гостовали смо у Словенији, Хрватској, крајем децембра идемо у Мађарску. Занимљиво је да је мој први турнир био у Сплиту, ту сам чак био и стрелац једног гола и све то ми је остало у заиста лепом сећању.

Иако Српски лакрос савез постоји свега пет година, остварени су значајни резултати:
– Прошлог месеца учествовали смо на Светском првенству које се одржало у Kанади. У конкуренцији 30 репрезентација освојили смо 12 место, победили смо Немце, Kинезе и то је нешто на шта смо сви ми који играмо лакрос веома поносни. Ипак, убеђен сам да ћемо временом бележити још боље резултате.

Упитан да нам мало више приближи овај спорт Матеј одговара:
– Лакрос је игра најближа хокеју на трави. Игра се гуменом лоптицом и штаповима. На врху штапа налази се лопатица са мрежицом. Мрежа је довољно опуштена, тако да кад се лоптица ухвати, она тачно утоне у њу, потом се играчи додају лоптицом, а циљ је наравно постићи гол. На терену се истовремено налази по 10 чланова обе екипе, девет играча и голман. Лакрос се игра на терену идентичне величине фудбалског терена. Такође, постоји и верзија лакроса у затвореном простору, екипу чине пет играча и голман, терен је величине терена за хокеј, и морам да признам да је та верзија нешто грубља од ове на отвореном, има много више контакта и повреде су учесталије.

Упоредо са лакросом Матеј тренира и карате:
– Од када знам за себе тренирам карате, што је негде и очекивано с обзиорм да је моја мама веома посвећена том спорту. Уз њу проводим и доста времена у њеном клубу Нипон, помажем јој у организацији тунрира. Мислим да поседујем много већи таленат за карате него за лакрос, што је вероватно и природно, али ја сам ипак свесно изабрао лакрос – уз осмех каже Матеј.

Систем образовања у нашој спортској гимназији му у потпуности одговара:
– Настава је у потпуности прилогађена и то ми заиста мнохго значи, јер не знам како бих успео све да укоплим. Такође, професори су веома посвећени, у великој мери нам помажу и излазе у сусрет и то ми много значи. Због честих путовања, организује ми се и додатна настава, заступљен је практично менторски рад и на тај начин све успешно надокнађујем. Такође, друштво је сјајно, атмосфера је одлична и због тога сам веома срећан.

Матеј већ сада има јасне планове за будућност:
– Жеља ми је да упишем неки колеџ у Амeрици или Kанади где бих могао да играм лакрос. Зато ми је знање које стичем у Спортиуму драгоцено – закључио је Матеј.